Децембар - Култура сећања: Саво Штрбац - гост бечке "Просвјете"

У оквиру програма одбора Просвјете у Аустрији - Култура сећања, гост Друштва протеклог викенда био је Саво Штрбац, председник Информационо-документационог центра Веритас. Он се у петак 11. и у недељу 13. децембра представио бечкој публици, а у суботу 12. 12. је био гост клуба "Видовдан " из Линца, са којим Просвјета успешно сарађује.

Присутну публику и аутора је у петак увече у свечаној сали Храма Васкрсења Христовог у другом бечком округу, поздравио Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски господин Андреј, истакавши допринос Просвјете на очувању српског духовног и културног националног идентитета у расејању, као и значај рада "Веритаса" у чувању памћења на српске жртве у протеклим ратовима.

Срђан Мијалковић, председник СПКД Просвјета подсетио је присутне да је овај сусрет посвећен раду и књижевном стваралаштву Саве Штпpца и култури сећања код српског народа, чему Друштво у свом досадашњем раду посвећује изузетну пажњу.

Доајен Просвјете, Вјера Рашковић Зец је присутнима напоменула да је Саво Штрбац на овогодишњем Сајму књига у Београду, имао успешно представљање своје књиге "Хроника прогнаних Крајишника", у сали "Иво Андрић", напомињујући да је до овог програма у Бечу дошло на њену иницијативу.

Са богатом биографијом Саве Штрпца, присутне је упознала професор Светлана Матић, истичући да народ који заборавља своју прошлост, нема право ни на будућност. Подсетила је да је Штрбац на челу невладине и нестраначке организације Веритас од 1993. године, чији је непосредни повод за оснивање, како и у њиховом програму пише, произашао из дипломатског, економског и медијског рата против српског народа, деведесетих година прошлог века.

Саво Штрбац је овом приликом подвукао: Срби су грађани света, народ добар и радан. Треба да се поносимо нашом дјецом и завичајем, јер државу чине људи. Међутим, Срби имају лош однос према прецима и својој бурној историји. Зато треба отворено да говоримо о жртвама и трагедији српског народа са којом треба изаћи у свет и интернационализовати је. Штрбац је присутне обавестио и о оснивању организације "Српски меморијал" чији је циљ да подсети и прикупи имена свих српских жртава у протеклим ратним сукобима, почевши од Првог светског рата, па све до ратова деведесетих година прошлог века на просторима бивше СФРЈ.

Делове из објављених књига аутора читала је Сенка Лучић, новинарка листа "Политика", са посебним освртом на текст "Наш Патријарх Павле" који је изазвао бурне реакције и аплаузе присутних. У завршној речи, Срђан Мијалковић се захвалио гостима и присутне подсетио на предстојећи, пети по реду "Српски новогодишњи концерт Просвјете у Бечу" који ће се одржати 13. јануара увече у свечаној сали трећег магистрата у Бечу.

Саво Штрбац је са сарадницима посетио ученике који похађају наставу Просвјетине школе српског језика у Храму Васкрсења Христовог, пожелевши им много успеха у раду и учењу ћирилице. Након потписивања књига, дружење са ученицима је завршено заједничким фотографисањем.


Саво Штрбац - биографија

Саво Штрбац је рођен 6. октобра 1949. године у Раштевићу код Бенковца у Хрватској. У родном селу је завршио основну школу, у Бенковцу гимназију, а дипломирао на Правном факултету у Загребу 1972. године, где је, четири године касније, положио и правосудни испит.

Од 1977. до 1990. радио је као судија у Општинском суду у Бенковцу и Окружном суду у Задру.

По доласку Хрватске демократске заједнице на власт у Републици Хрватској (РХ) напушта место судије и, као члан Адвокатске коморе Хрватске, 1. новембра 1990. отвара адвокатску канцеларију у Кореници. Током 1990. и 1991. заступа и брани Србе прогањане у Хрватској. Од 1992. до 1995., као члан Адвокатске коморе Републике Српска Крајина (РСК), заступа и брани странке пред судовима у РСК. По доласку у Београд, као члан Адвокатске коморе Србије, наставља са адвокатском праксом, све до 2011. године, када се, због болести, пензионисао.

Од почетка ратних сукоба ангажован је у Комисији РСК за размене заробљеника, у почетку као члан, а од 1993. као председник, а исте године именован је и за секретара Владе РСК, на којим функцијама остаје до краја рата. Крајем 1993. године, са групом интелектулаца медицинско – правосудне провинијенције са подручја тадашње РСК (бивше УНПА подручје), оснива Документационо-информациони центар „Веритас“, на чијем челу се налази од оснивања до данас.

До егзодуса Крајишника (август/95) седиште организације је било у Книну, а од тада се налази у Београду, са представништвом у Бања Луци.
После рата активно учествује у раду Комисије за хуманитарна питања и нестала лица Савезне Републике Југославије (СРЈ), односно Србије и Републике Српске (РС), у којима је имао или има статус експерта за подручје РХ.
Учесник је на многим локалним, регионалним и међународним расправама, симпозијумима, конференцијама и научним скуповима на тему ратних жртава и ратних злочина. Као експерт са темом “Селективна правда ИЦТY” учествовао је и на Тематској дебати “Улога међународног кривичног права на помирење” у ГС УН-а у априлу 2013. године у Њујорку. За рад у Веритасу добио је препоруке УН – Канцеларије за везу у Београду (1999), ИЦРЦ (1999) и ИЦТY (2000).

Објавио је седам књига: Судбине људи са потражних листа (Београд, 1998), Звона светог Ћирита (Бања Лука, 2000), Хроника прогнанх Крајишника (Бања Лука, 2005), Звона судбине (Бања Лука, 2005), Хроника прогнаних Крајишника ИИ, (Бања Лука, 2010), Рат и ријеч (Бања Лука, 2011) и Звјездан (Бања Лука, 2013).До 4. августа 1995. године живио је у Бенковцу, а од тада као прогнаник у Београду. Ожењен је и има двоје одрасле деце.

ПР. Просвјета Аустрија, Беч, 14.12.2015.